Plaćamo državno, a lečimo se privatno

Građani su sve više sistemski naterani da brigu o svom zdravlju povere „privatnim“ lekarima, te tako duplo plaćaju – državno, jer moraju da ispoštuju zakonsku obavezu, i privatno, jer željenu zdravstvenu uslugu ne mogu da dobiju tamo gde im je nametnuta obaveza da uplaćuju.

Pandemija korona virusa poslala je ogroman broj ljudi lekarima, što onima u državnom kovid sistemu, tako i onima koji rade u privatnim zdravstvenim ustanovama. Iako je pregled kod „državnog“ lekara u Srbiji besplatan, činjenica je da su privatne ustanove zdravstva prebukirane pacijentima i da građani sve češće biraju da brigu o svom zdravlju prepuste baš njima.

Ekspanzija privatnog zdravstva na ovim prostorima traje više od jedne decenije, što potvrđuju i podaci kojima raspolaže Asocijacija privatnih zdravstvenih ustanova i privatnih praksi Srbije, koji govore o ukupnom broju poseta lekaru. Primera radi, 2011. godine u privatnim zdravstvenim ustanovama je bilo 840.000 poseta lekaru, a samo tri godine kasnije, 2014. godine beleži se 2.600.000 poseta lekaru u privatnom zdravstvu, što je porast od skoro 70% za samo tri godine.

Gde leže razlozi sve veće migracije pacijenata ka privatnom zdravstvu? Još 2016. godine Akademija liberalne politike je sprovela istraživanje na temu „Stavovi građana o sistemu zdravstvene zaštite u Srbiji“, sa 725 anketiranih ispitanika koji su davali odgovore na pitanja u vezi sa zdravstvenim sistemom i bili zamoljeni da uporede privatne i državne zdravstvene usluge. Tada je 59,1% ispitanika istaklo da, kada bi mogli da biraju, svoja sredstva bi uplaćivali u privatni zdravstveni fond, jer smatraju da su usluge privatnog zdravstva značajno bolje od usluga koje građani dobijaju u državnim zdravstvenim ustanovama. Prilikom upoređivanja kvaliteta državnih i privatnih zdravstvenih usluga ukupno je 54.9% ispitanika odgovorilo da po njima kvalitetnije usluge pruža privatno zdravstvo, dok svega 4.7% smatra da je državno zdravstvo pružalac usluga višeg kvaliteta.

Sa druge strane, poslednjih godina sve veći broj eminentnih mesicinskih stručnjaka napušta „sigurna“ radna mesta u državnim bolnicama i prelazi u privatni zdravstveni sistem, tako da sada privatne ustanove nastoje da pored prednosti na polju savremene medicinske opreme, ostvare i ubedljivu prednost na planu angažovanog stručnog kadra u odnosu na državne ustanove zdravstva.

Ostaje otvoreno možda i najvažnije pitanje na temu dostupne zdravstvene zaštite građanima Srbije – zašto se sredstva namenjena zdravstvenom osiguranju moraju obavezno uplaćivati u državni fond? Građani su sve više sistemski naterani da brigu o svom zdravlju povere „privatnim“ lekarima, te tako duplo plaćaju – državno, jer moraju da ispoštuju zakonsku obavezu, i privatno, jer željenu zdravstvenu uslugu ne mogu da dobiju tamo gde im je nametnuta obaveza da uplaćuju.

Istine radi, u Srbiji postoji dobrovoljno zdravstveno osiguranje, ali mnogi nisu u mogućnosti da ga uplaćuju pored obaveznog držvanog, a ova dva sistema funkcionišu sasvim odvojeno. Ideja o dopunskom zdravstvenom osiguranju nije nova, ali nikada nije ozbiljno razmatrana od strane donosioca odluka. Reforma zdrvstvenog sistema, koja bi za promenu u prvi plan stavila stvarne potrebe pacijenata i kriterijum šta je bolje za običnog građanina, možda bi trebalo da bude baš ona tema na koju bi kandidati na predstojećim izborima ukrštali koplja i borili se za podršku. Jer, zdravlje ne sme da bude privilegija odabranih, zdavlje je za sve.

Autor: Redakcija Kvorum.rs