Ko (ne) čita u Srbiji: Muškarci na dnu evropske liste, žene jedini čuvari knjige

Čak 60% građana Srbije tokom godine ne pročita nijednu knjigu, pokazuju poslednji podaci Eurostata (2022). Posebno poražavajuće rezultate beleže muškarci: čak 74,4% njih priznalo je da za godinu dana nije „uzelo knjigu u ruke”. Žene pokazuju nešto bolje navike, mada je i kod njih statistika opominjuća – 47,4% njih ne čita.

Ova istraživanja potvrđuju da Srbija ima znatno nerazvijenije čitalačke navike u odnosu na prosek Evropske unije, ali i u poređenju sa susedima poput Hrvatske i Slovenije, dok Švajcarska ostaje nedostižna kao zemlja koja neguje najveću ljubav prema pisanoj reči.

Funkcionalna nepismenost i PISA rezultati

Ovakva sumorna slika podudara se sa lošim rezultatima PISA testiranja naših petnaestogodišnjaka (2022). Podsetimo, istraživanja su pokazala da je oko 38% učenika funkcionalno nepismeno u ključnim domenima. Iako većina može da identifikuje glavnu ideju u tekstu umerene dužine, svega 2% učenika je sposobno da dubinski razume dugačke, kompleksne tekstove i napravi jasnu razliku između činjenica i tuđeg mišljenja.

Paradoks hiperprodukcije: 12.000 naslova za narod koji ne čita

Sa druge strane, živimo u apsurdu hiperprodukcije. Godišnje objavimo oko 12.500 naslova za narod koji, sudeći po brojkama, ne čita. Sajam knjiga 2025. godine posetilo je više od 134.000 ljudi, ali taj podatak samo pomaže u stvaranju privida da smo čitalačka nacija. Ostatak godine, realnost je drugačija: knjižare često opstaju zahvaljujući prodaji igračaka, poklon-programa i obavezne školske lektire.

Ekrani umesto korica: Kakav primer dajemo deci?

Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe. U gradskom prevozu, parkovima i kafićima, lica su osvetljena isključivo ekranima telefona. Isti ti ljudi kod kuće imaju decu koja ih posmatraju. Deca ne slušaju naše savete o važnosti obrazovanja; ona upijaju naše modele ponašanja. Ako roditelj ne drži knjigu, teško je očekivati da će je dete doživeti kao prozor u svet, a ne kao teret.

Svi su izgledi da su knjige kod nas „prohujale sa vihorom“. Postavlja se pitanje: šta nam je činiti?

Knjige kao čin otpora

Možda odgovor leži u povratku „malim koracima“. Ako je knjiga postala čin otpora protiv digitalne buke, onda je na nama da budemo ti buntovnici. Spasilačka akcija ne počinje u ministarstvima, već za radnim stolom, u spavaćoj sobi pre spavanja i u odluci da, uprkos „nevremenu“ u kojem živimo, svom vremenu dodamo dubinu koju samo korice mogu da pruže. Jer, ako mi prestanemo da čitamo, ko će sutra imati šta da napiše?

Davno je Dositej Obradović zavapio: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” Čini se da smo zvona u međuvremenu zamenili ekranima i notifikacijama, ali suština je ostala ista.