Postoji određena vrsta istorijske ironije, suptilna i pomalo surova, koja se najbolje ogleda u sudbini Klare Cetkin. Žena koja je provela život pokušavajući da demontira temelje kapitalizma, danas je postala njegov najprofitabilniji sezonski proizvod. Svakog marta, dok se grad guši u mirisu jeftinih karanfila i korporativnih čestitki, Klara nas posmatra sa onih nekoliko preživelih crno-belih fotografija, verovatno se pitajući u kom smo trenutku borbu za hleb zamenili za vaučer u drogeriji.
Kopenhagen 1910: Dan kada je bes dobio datum
Klara nije bila „mila baka” internacionalnog praznika. Njen projekat nije bio estetski, već strateški. Na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalista u Kopenhagenu (avgust 1910), pred više od 100 delegatkinja iz 17 zemalja, ona nije tražila dan pažnje. Inspirisana štrajkom radnica u tekstilnoj industriji u Njujorku (čuveni „Uprising of the 20,000” iz 1909), Klara je predložila uspostavljanje Međunarodnog dana žena kao dana borbe, a ne slavlja.
Dakle, prvobitni cilj nije bio cveće, već univerzalno pravo glasa i osmočasovno radno vreme. Klara je tada direktno poručila: „Radna snaga žene je kapitalu potrebna, ali njena prava mu smetaju.”
Tandem koji je plašio Evropu
Njeno prijateljstvo sa Rozom Luksemburg nije bilo samo „žensko drugarstvo” – bio je to najopasniji intelektualni pakt tog vremena. Dok su ih muške kolege iz Socijaldemokratske partije Nemačke cinično držale za „emotivne radikalke”, njih dve su hladnokrvno secirale imperijalizam. Klara je kroz svoj časopis Die Gleichheit (Jednakost), koji je uređivala punih 25 godina, edukovala hiljade radnica o ekonomskoj teoriji, dok su drugi mislili da one pišu o receptima.
Poslednji čin: Prst u oko fašizmu
Možda najuverljiviji dokaz njene veličine nije u knjigama, već u fizičkom prkosu. Godine 1932, stara, bolesna i skoro potpuno slepa, Klara Cetkin ulazi u Rajhstag. Kao najstarija poslanica, po protokolu je otvorila sednicu. Pred njom su sedeli nacisti u braon košuljama, budući dželati Evrope.
U tom trenutku, ona nije držala govor o „ženskim pravima” u uskom smislu. Sat vremena je grmela protiv nadolazeće fašističke opasnosti, pozivajući na ujedinjeni front radnika. Bila je to lekcija iz hrabrosti koja je danas gotovo nezamisliva – poslednji krik razuma pre nego što je kontinent potonuo u mrak.
Šta bi nam Klara rekla danas?
Da Klara Cetkin danas može da proleće kroz naše društvene mreže, verovatno bi bila blago šokirana. Zgrožena činjenicom da se 8. mart slavi uz popuste na ruževe, dok na hiljade žena širom sveta i dalje radi u nehumanim uslovima za minimalnu nadnicu.
Njen 8. mart nije bio dan kada se ženama „zahvaljuje što postoje”. To je bio dan kada se pokazuje snaga, a ne krhkost. Ironija je u tome što smo ženu koja je htela da promeni svet sveli na datum za kupovinu tiganja “na akciji”.
Uzmite karanfil, ali pročitajte proglas
Sledeći put kada vam neko čestita ovaj praznik, prihvatite cveće – ali zadržite Klarin cinizam. Ona nas uči da je sloboda skupa i neudobna. Nije nam ostavila praznik da bismo se odmarale, već datum koji treba da nas podseti da se prava ne dobijaju ljubaznošću, već se otimaju, čuvaju i, pre svega, žive.
Sve ostalo je samo marketing koji se pravi da je tradicija.
