Ako ste makar jednom sedeli za slavskim stolom dok tetka izgovara sudbonosno: „Sine, samo državni dolazi u obzir“, znate da je pitanje fakulteta u Srbiji važnije od izbora zimnice.
U našoj kolektivnoj svesti diploma državnog univerziteta nije samo papir — to je potvrda da ste preživeli sistem. Redove. Šaltere. Skripte od hiljadu strana. I profesora koji veruje da je strah najbolja pedagoška metoda.
A privatni fakultet? U mitologiji prosečne rodbine, to je mesečna rata sa diplomom na kraju.
Šta kaže statistika?
Hajde da na trenutak utišamo porodični hor i otvorimo brojke.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS, Popis stanovništva iz 2022. godine), Srbija ima 1.277.396 građana sa višim i visokim obrazovanjem. To je svaki peti stanovnik stariji od 15 godina. Dakle, nismo zemlja bez škole — više ličimo na zemlju sa ozbiljnom akademskom armijom.
Žene su šampionke obrazovanja, ali…
Još zanimljivije: žene su obrazovanije od muškaraca. Ima ih skoro 150.000 više među visokoobrazovanima. U učionicama dominiraju. Na promocijama diplomaca — takođe.
Ali kada dođe vreme za penziju, računica se menja.
Podaci Eurostata za 2024. pokazuju da u Evropskoj uniji penzije žena u proseku zaostaju za muškim za 24,5%. U Srbiji je jaz manji — 15,2% — ali je i dalje jaz. Dakle, možemo da položimo ustavno pravo, diferencijalne jednačine i rimsko nasleđe, ali tržište rada i dalje polaže ispit iz nejednakosti.
Obrazovanje očigledno nije automatska karta za ekonomsku ravnopravnost.
Državni vs. Privatni: Ko zapravo drži primat?
A šta je sa večitom dilemom: državni ili privatni?
Uprkos uvreženom narativu da su privatni fakulteti preplavili tržište i da se diplome štancaju brže od studentskih kartica, podaci RZS za 2024/2025. kažu drugačije:
- 78,2% diplomaca dolazi sa državnih fakulteta
- 21,8% sa privatnih
Četiri od pet novih akademskih građana i dalje bira državni sistem. Dakle, državni fakultet u Srbiji nije relikt prošlosti — on je i dalje dominantan izbor. Ne zato što je obavezno savršen, već zato što i dalje nosi reputaciju „sigurne opcije“.
Suočavanje sa najneprijatnijom istinom
Privatni sektor postoji, raste, ali nije progutao akademski pejzaž. Mit o poplavi diploma topi se pred suvom statistikom.
I tu dolazimo do suštine.
Možda pravo pitanje više nije da li je „zakon“ državni ili privatni fakultet. Možda je pitanje šta ta diploma danas zaista garantuje. Jer ako imamo više od milion visokoobrazovanih ljudi, a i dalje vodimo rasprave o sigurnosti posla, platama i penzijama — problem očigledno nije samo u vrsti fakulteta.
Državni fakultet možda i dalje jeste simbol prestiža. Privatni možda simbol fleksibilnosti. Ali ni jedni ni drugi ne mogu sami da reše ono što tržište rada i ekonomska realnost uporno pokazuju: diploma je ulaznica, ali nije garancija.
A možda je baš to najneprijatnija istina za porodični ručak.
