Kada kažemo Japan obično prvo pomislimo na zemlju izlazećeg sunca, globalno uspešne kompanije i vredne i istrajne Japance. Čini nam se da ljudi u Japanu nemaju drugi osim poslovnog života, da spavaju na poslu i da žive za posao. Što se samo delimično poklapa sa istinom.
Tajna japanskog poslovnog uspeha leži u njihovoj tradiciji i poslovnoj kulturi, koja je čvrsto povezana sa radnom etikom.
Za Japanca rad nije obaveza već privilegija, a posao nije nešto što samo donosi zaradu. Japanac smatra da je njegova najvažnija uloga da zadovolji očekivanja poslodavca. Zbog toga se vlasnici kompanija trude da obezbede što bolje uslove rada zaposlenima, i jednako se brinu o njihovom privatnom i porodičnom životu.
Ovakav odnos prema poslu i prema kompaniji je dijametralno suprotan od svega poznatog u američkim ili zapadnoevropskim kompanijama, gde je sve podređeno uspehu i uvećanju profita.
Poslovanje japanskih kompanija počiva na filozofiji koja teži da zaposlene približi i međusobno i organizaciji, tako da jedna kompanija bude jedan jedinstveni organizam. Iz tog razloga su japanske kompanije najčešće omiljeno mesto zaposlenima, mesto gde se radi ali i druži i gde se stvaraju snažna prijateljstva.
Briga kompanija u Japanu za zaposlene je na visokom nivou. Lojalni radnici od poslodavca neretko dobijaju niz olakšica važnih za privatni život (povoljne stambene kredite i slično). Zanimljivo je da se kompanija brine o zaposlenima i nakon njihovog penzionisanja, kada im organizuje druženje kroz penzionerske klubove i slično. Ovakva prisnost i poslovna praksa se ne može sresti u individualističkim kulturama.
Većina Japanaca veruje da će ceo radni vek raditi u istoj kompaniji. Naime, u Japanu nije popularno često menjati kompanije. Što je duži staž u jednoj kompaniji, to je veća mogućnost da će radnik dobiti unapređenje, bolju platu i ostale beneficije.
Prema anketi koju je svojevremeno sproveo Indeed pokazalo se da 40,3% Japanaca nikada nisu promenili posao. Nasuprot njima, 9,9% američkih radnika nikada nisu menjali posao, 7,3% radnika u Velikoj Britaniji takođe nisu imali iskustva sa promenom posla, kao i 15,8% nemačkih radnika. Japanci se jednostavno identifikuju sa kompanijama u kojima rade, jer im je činjenica da pripadaju organizaciji važnija od njih samih i njihovih zanimanja. I njihova tolerancija na eventualno lošije uslove rada je značajno veća od tolerancije evropskog ili američkog radnika.
Čvrsta veza između Japanca i kompanije u kojoj je zaposlen i čvrsta veza između kolega u jednoj kompaniji ključ je za razumevanje odnosa japanskih radnika prema poslu. Za njih je kompanija više od poslodavca i kolega sa posla je više od “još jednog zaposlenog sa kojim su prinuđeni da zajedno rade”.
U Japanu postoji fenomen poznat kao nomikai, odnosnoobičaj okupljanja zaposlenih u restoranima ili klubovima nakon radnog vremena. Ovakva druženja neretko organizuju i šefovi za svoje timove i nijedan član tima ne odbija poziv za druženje jer bi se tako nešto smatralo neprikladnim ponašanjem. Sa ovakvih druženja nijedan radnik ne odlazi kući pre svog nadređenog, pa makar ostao do jutra i prespavao na stanici metroa.
Kolektivistički duh i snažan osećaj lične odgovornosti japanskih radnika su se zadržali i do današnjih dana, uprkos mnogim turbulentnim i kriznim periodima i određenim promenama koje su nastupile (npr. danas se mnogi poslovi obavljaju sa nepunim radnim vremenom i od kuće).
Osećaj odgovornosti je naprosto utkan u japansku kulturu, zbog čega nijedan radnik ne pomišlja na mogućnost da svojim svesnim delovanjem ošteti poslodavca. Takođe, lojalnost kompaniji, snažna povezanost sa kolegama i predanost poslu se i danas vezuju za Japance. Sve ovo zajedno je doprinelo stvaranju jedinstvenog identiteta japanskih kompanija, čiji uspeh ne počiva na surovim kapitalističkim pravilima već ima snažne korene u kulturi i tradiciji Japana.
