Izgradnja najvećeg pravoslavnog hrama na Balkanu predstavlja sliku istorije Srba od kraja 19. veka do današnjih dana. Hram od prvog dana deli sudbinu naroda i zajedno sa njim prolazi kroz turbulentne političke, ekonomske i duhovne prilike.
Prilikom obeležavanja 300 godina od spaljivanja moštiju Svetog Save došlo se na ideju da se narod oduži najvećem prosvetitelju izgradnjom crkve. Te 1895. godine osnovano je Društvo za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru. Ideja je bila da se izgradnja finansira iz sredstava donacija građana, zaveštanjima imovine, da novac daje država, i da se prikuplja putem organizovanja različitih manifestacija. Tada je prvobitno izgrađena crkvica pomerena, kako bi se oslobodio prostor za izgradnju velelepnog hrama.
U vreme obeležavanja stogodišnjice Prvog srpskog ustanka 1904. godine postojala je ideja da se postavi kamen temeljac za Hram. Međutim, kako nijedan predlog projekta izgradnje nije zadovoljio kriterijume, realizacija je morala da se odgodi. Nakon toga su ubrzo nastupile ratne godine od 1912. do 1918., što je u potpunosti prekinulo sve aktivnosti na početku izgradnje Hrama. I dalje je samo postojala ideja i opstajala je u ovim sumornim vremenima.
Po završetku Prvog svetskog rata svet je pritisla velika ekonomska kriza, pa sve do tridesetih godina 20. veka nisu se stvorili uslovi da izgradnja Hrama pređe sa zamisli na dela. Tek 1930. godine je Odbor za izgradnju hrama angažovao arhitektu Bogdana Nestorovića zajedno sa Aleksandrom Deroko i naredne godine je zvanično prihvaćen njihov projekat za izgradnju Hrama Svetog Save. Gradnja Hrama je počela 1935. godine, a četiri godine kasnije patrijarh Gavrilo Dožić je osveštao temelje na dan spaljivanja moštiju Svetog Save, 10. maja.
Foto: Hram Svetog Save danas/Kvorum.rs
Međutim, nastupio je Drugi svetski rat i radovi se ponovo prekidaju. Temelje sa zidovima skrivao je korov sve do 1984. godine, kada je nastavak gradnje odobren od strane Dušana Čkrebića, predsednika Predsedništva Srbije. Iste godine je crkva proglasom pozvale donatore, dajući im mogućnost da u skladu sa doniranom sumom budu zadužbinari, dobrotvori, utemeljivači, priložnici. Tada je i čuveni arhitekta Branko Pešić modernizovao i dopunio ranije usvojeni projekat. Godine 1989. Hram je dobio glavni krst i centralnu kupolu koja se dizala 40 dana, budući da je teška 4.000 tona. Ona je napravljena na zemlji, da bi sa pokrivačem od bakarnog lima i velikim pozlaćenim krstom visokim 12 metara, podignuta i postavljena na zidove.
Usled ratnih okolnosti na tlu bivše SFRJ radovi na izgradnji Hrama se obustavljaju ponovo 1996. godine, da bi se obnovili tek 2000. godine. Septembra 2001. godine obnavlja se Društvo za podizanje Hrama na inicijativu tadašnjeg premijera Srbije dr Zorana Đinđića, uz blagoslov tadašnjeg patrijarha Pavla i pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića. U Društvo je okupljeno tridesetak kompanija od kojih je svaka uplatila novac za nastavak izgradnje Hrama.
Kada je reč o prilikama iz ovog perioda, najslikovitije ih je opisao arhimandrit Danilo Ljubotina, nekadašnji duhovnik Hrama Svetog Save, u intervjuu koji je dao za “Politiku”. “Patrijarh, asketa kakav je bio, posle bombardovanja zemlje i siromaštva, govorio je premijeru Đinđiću: “Narod gladuje, neprimereno je da radimo ovako velike poslove”. Đinđić nije odustajao: “Novac će proći, a Hram će ostati nedovršen”. Tako ga je i ubedio”, govorio je Ljubotina.
Tako je tek početkom 21. veka došlo do finalizovanja građevinskih radova, čime su se stekli uslovi da se pređe na takođe zahtevan poduhvat, oslikavanje Hrama. Do 2004. godine završen je eksterijer Hrama, a od Ruske pravoslavne crkve je zatražena pomoć za unutrašnje uređenje. Fasada je završena 2017. godine, a mozaik, čija je izrada poverena ruskim umetnicima, završen je 2020. godine. Radovi na unutrašnjem uređenju i dalje traju, a ono što ih trenutno usporava jeste kriza koja je nastala usled rata u Ukrajini.
Foto: Hram Svetog Save danas/Kvorum.rs
Dakle, istorija Hrama Svetog Save na Vračaru je odraz istorije Srba i svih prilika i neprilika sa kojima se gotovo jedan vek suočavamao. Ni ogromna želja i pomoć građana i vernika iz nekoliko država, ni pomoć i podrška države koja je uvek bila prisutna u skladu sa mogućnostima (uz izuzimanje perioda komunističke vladavine) nisu mogli da izuzmu sudbinu Hrama od sudbine naroda.
