Kad birokratija ugovara sastanke: Kako se Tokio bori protiv samoće i depopulacije

Kada pomislimo na državnu administraciju, prve asocijacije su nam uglavnom šalteri, poreske prijave, overe i dosadni formulari. Međutim, u Japanu, zemlji koja se već godinama suočava sa dubokom demografskom krizom, birokratija je odlučila da preuzme ulogu modernog provodadžije.

Gradska uprava Tokija je u septembru 2024. godine pokrenula sopstvenu aplikaciju za upoznavanje zasnovanu na veštačkoj inteligenciji pod nazivom Tokyo Enmusubi. Reč enmusubi u japanskoj tradiciji znači „vezivanje sudbina“ i povezuje se sa šintoističkim svetilištima u kojima se ljudi mole za pronalazak životnog partnera.

Dve godine kasnije stigli su i prvi rezultati ovog neobičnog društvenog eksperimenta: 265 sklopljenih brakova i oko 760 parova koji su u ozbiljnim vezama.

Na prvi pogled, to nije broj koji može promeniti demografsku sliku Japana. Ali dovoljno je veliki da otvori zanimljivo pitanje: može li država, uz pomoć algoritama, pomoći ljudima da pronađu partnera tamo gde tržište i postojeće aplikacije očigledno nisu bile dovoljno uspešne?

Najveći problem nije nedostatak želje, već nedostatak akcije

Pre pokretanja aplikacije, gradske vlasti sprovele su istraživanje među stanovnicima Tokija. Rezultati su bili gotovo paradoksalni. Čak 67 odsto ispitanika izjavilo je da želi brak, ali je skoro 70 odsto priznalo da nije preduzelo nijedan konkretan korak kako bi pronašlo partnera.

Razlozi su brojni: iscrpljujuće radno vreme, sve izraženija društvena izolacija, strah od odbijanja, ali i nepoverenje prema aplikacijama za upoznavanje, koje mnogi doživljavaju kao prostor površnih odnosa, lažnih identiteta i prevara.

Upravo tu je Tokio video priliku da ponudi nešto drugačije, servis koji neće obećavati ljubav, već poverenje.

Kada birokratija postane prednost

Za razliku od komercijalnih aplikacija, gde je dovoljno nekoliko fotografija i nekoliko minuta da se napravi profil, Tokyo Enmusubi postavlja znatno više zahteva.

Korisnici moraju da dostave dokaz da nisu u braku, potvrdu o prihodima, prođu onlajn razgovor sa službenikom, a zatim plate članarinu od 11.000 jena za dve godine korišćenja.

Na prvi pogled deluje kao recept za neuspeh.

Međutim, upravo se visoka barijera pokazala kao najveća prednost sistema. Od oko 36.000 prijavljenih kandidata, uslove je ispunilo oko 16.000 korisnika. Takva procedura praktično filtrira one koji traže prolaznu avanturu i ostavlja ljude spremne da ulože vreme, trud i određenu dozu lične transparentnosti kako bi pronašli ozbiljnog partnera.

Sama veštačka inteligencija pritom ne „spaja srodne duše“ u holivudskom smislu. Algoritam analizira odgovore iz detaljnih upitnika, životne prioritete, vrednosti i lične karakteristike kako bi predložio osobe sa najvećim stepenom kompatibilnosti. Konačna odluka, naravno, ostaje na korisnicima.

Ljudi iza statistike

Jedna korisnica, predstavljena pod pseudonimom „Kornjača“, opisala je aplikaciju kao svoju poslednju priliku pred četrdeseti rođendan. Muža je upoznala u avgustu, već u septembru započeli su vezu, a do decembra prihvatila je prosidbu.

Drugi korisnik ispričao je da mu je upravo visoka ocena kompatibilnosti koju je izračunao algoritam dala dovoljno samopouzdanja da ode na prvi sastanak sa ženom sa kojom je danas u braku.

U oba slučaja, veštačka inteligencija nije pronašla ljubav umesto njih. Samo je smanjila neizvesnost prvog koraka.

Može li algoritam da popravi demografsku sliku?

Uprkos ovim primerima, šira slika ostaje zabrinjavajuća. Tokom 2025. godine u Japanu je rođeno svega 671.236 dece, najmanje otkako se vodi statistika. Istovremeno je umrlo oko 1,6 miliona ljudi, dok je stopa fertiliteta pala na svega 1,14 deteta po ženi.

Zbog toga nekoliko stotina brakova ne predstavlja demografski preokret. Ali predstavlja zanimljiv pokazatelj da problem možda nije nestanak želje za bliskošću, već sve veća nemoć ljudi da do nje dođu.

Možda upravo zato ovaj eksperiment privlači pažnju daleko izvan Japana. Dok privatne platforme optimizuju vreme provedeno na aplikaciji, država je pokušala da optimizuje verovatnoću da će korisnik iz nje izaći.

Budućnost ili društveni eksperiment?

Algoritmi nam već preporučuju muziku koju slušamo, filmove koje gledamo, vesti koje čitamo i poslove za koje konkurišemo. Tokio sada ispituje mogu li pomoći i pri jednom od najvažnijih životnih izbora, pronalaženju partnera.

Da li je to budućnost ili samo neobičan eksperiment jedne zemlje u demografskoj krizi, tek će se videti. Ali jedno je već jasno: kada država počne da organizuje sastanke, granica između javne politike, tehnologije i privatnog života postaje tanja nego ikada ranije.