Za pristojan i dostojanstven rad preduslov je imati adekvatno radno vreme. Da je upravo radno vreme i danas jedan od najvećih izazova potvrđuju podaci koje publikuje Međunarodna organizacija rada (MOR). Najveći broj sati nedeljno po zaposlenom licu beleži se u Butanu 54.4 sati, Pakistanu 46.9 sati i Indiji 46.7 sati. U ovim državama je i najveći udeo zaposlenih koji rade 49 i više sati nedeljno – u Butanu je to slučaj sa 61% radnika, u Indiji sa 51% radnika, u Pakistanu sa 40% zaposlenih.
Koliko se radi u Srbiji, koliko u državama regiona?
Prema podacima ILOSTAT-a, sa poslednjim ažuriranjem januara 2024. godine, zaposleni u Crnoj Gori imaju najveći prosečan broj sati nedeljno po zaposlenom licu – 43.3 sati. Sledi Srbija sa 42 sata, Bosna i Hercegovina sa 41.4 sati, Severna Makedonija sa 39.7 sati, Slovenija sa 38.7 sati, dok se u Hrvatskoj beleži najmanji broj sati rada nedeljno po zaposlenom – 37.9 sati.
Procenat zaposlenih koji rade 49 i više sati nedeljno je takođe najveći u Crnoj Gori i u Srbiji – 12%, u Sloveniji i Bosni i Hercegovini je 7%, u Severnoj Makedoniji svega 3%.
Da u Srbiji radna nedelja traje duže u odnosu na prosek u Evropskoj uniji potvrdio je i izveštaj EUROSTAT-a iz septembra prethodne godine, prema kome su radnici u Srbiji tokom 2022. godine u proseku radili 43.3 sata sedmično, što je skoro šest sati više od proseka u EU.
Sve veći broj zaposlenih želi da radi na “dane praznika”
Podsećanja radi, u Srbiji je zakonski dozvoljeno 40 sati rada na nedeljnom nivou. Do odstupanja od ove norme dolazi iz više razloga, a pre svega zbog korišćenja zakonskih instituta od strane poslodavaca na način koji nije u interesu radnika. Tako, primera radi, “prekovremeni rad” i “prerasopdela radnog vremena” su jeftiniji iz ugla poslodavca od upošljavanja nedostajućeg kadra, zbog čega se ovi instituti široko koriste od strane domaćih poslodavaca. Sa druge strane, radnici neretko pristaju na ovakav tretman jer im je potrebna dodatna zarada, pa tako pristaju da rade i praznicima i neradnim danima, kako bi sebi obezbedili dostojanstvenu zaradu dovoljnu za život.
Međutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je radno vreme ograničeno shodno granicama izdržljivosti radnika, da prekovremeni rad predstavlja dodatno opterećenje na psiho-fizičko zdravlje zaposlenih, ali i da premor negativno utiče na produktivnost i kvalitet rada.
Pitanja u vezi sa radnim vremenom, primenom instituta “prekovremeni rad” ili instituta “preraspodela radnog vremena”, minimalnom cenom rada, cenom prekovremenih sati bila su i očigledno ostaće još neko vreme vrlo aktuelne teme brojnih sindikalnih razgovora i akcija u domaćim okvirima. Sve do nekih boljih zakonskih rešenja koja bi sprečavala zloupotrebe “jeftinog rada”.
Izvori: MOR, EUROSTAT
