Svima nama je dobro poznata istina da su se naši stari uglavnom lečili uz pomoć onoga što im je priroda nudila, a što i danas nudi u izobilju. Međutim, danas malo ko od nas poseduje dovoljno znanja o blagodetima sa naših polja, te se i ne setimo da ne mora antibiotik baš uvek da bude prvi izbor u lečenju, posebno dece.
Jedan od takvih lekova sa livade je i biljka oman, koja je poznata i pod nazivima “volujsko oko, veliki voluja, ognjica”, koja se vekovima unazad koristi u prirodnoj medicini. Cvet omana je karakteristično žute boje i podseća na suncokret. Raste na livadama i kraj puteva.
Lekovita svojstva nalaze se u korenu biljke oman, koji ima prijatan miris ali gorak ukus i snažnog je antibakterijskog dejstva. Veoma je bogat inulinom, čija je najveća koncentracija tokom jeseni. Koren omana se najčešće upotrebljava za pripremu prirodnih lekova za disajne puteve, odnosno za lečenje kašlja, astme i bronhitisa.
U kombinaciji sa medom, biljka oman se koristi za zdravlje pluća i čišćenje disajnih puteva. Ovaj narodni lek se priprema tako što se tegla zapremine 750 ml do polovine ispuni sitno iseckanim korenom omana, a u drugu polovinu doda med. Tegla se nekoliko dana prevrće na jednu, pa na drugu stranu, kako bi se sastojsci dobro sjedinili. Lek se može koristiti već nakon par dana, a najbolje je čuvati ga u frižideru. Najčešće se dozira u količini od 2 ml tri puta dnevno.
Na ovaj način pripremljen lek ima veoma blagotvorno dejstvo, jer med ublažava iritacije u grlu i plućima, dok oman iman antibakterijsko dejstvo i uspešno razbija sluz u plućima.
Izvor: Kvorum.rs
