Dah Badnje večeri se polako uvukao među zidove stare kuće baka Cvete. Dok vatra živo pucketa i greje skromnu sobu, čila starica, ustreptala od radosti zbog gostiju koje čeka, priprema brojne domaće đakonije. Miris šušpi i toplog, kao duša mekanog domaćeg hleba već se širio kroz kuću. Sutra je poseban dan za nju. Sutra je Božić, dan kad joj iz udaljenog grada dolaze ćerka i unuci. Dvostruki praznik. Za nju tako retka, a tako dragocena radost.
Svesna je da, iako je Božić, deca neće doći rano, navikli su u gradu dugo da spavaju. Nema veze, teši se, samo da dođu, pa makar i pred samu večeru. Cveta je čvrsto rešila da nikoga ne pušta preko praga pre nego što joj deca stignu. Želi da joj unuk prvi zakorači u kuću i bude njen položajnik, njen prvenac i sreća najveća. Zna da će samo tako godina biti dobra i blagodatna. Ispunjena radosnim iščekivanjima i zadovoljna što je svako spremljeno jelo ispalo besprekorno, baka Cveta je pošla na počinak, znajući da joj od uzbuđenja san sigurno neće skoro „na oči“.
Nenaspavana, ali ipak poletna, baka Cveta dočeka božićno jutro. Još uvek sama. Stari zidni sat sa klatnom otkucao je i podne. I dalje sama. „Deca su verovatno mnogo umorna, jako je hladno i nije lako probuditi se ranije“, saosećajno pomisli baka kada je i u tri sata popodne grana badnjaka i dalje čekala ispred ulaznih vrata da je njen unuk, njen voljeni Kosta, unese u sobu. Tek oko šest sati uveče, baka Cvetu iz blagog dremeža na staroj kuhinjskoj stolici prenu oštar zvuk motora. Skoči kao oparena, u mislima prekorevajući sebe što u takvom izdanju dočekuje svoje najmilije, svoje položajnike.
Ne stigavši ni da zategne svečanu kecelju, na vratima već ugleda milo lice svog unuka. Kosta se, međutim, tek u pragu seti da je ušao bez badnjaka, pa doviknu sestri da mu doda te „suve grančice“. Pre nego što je zagrlio baku, uključi kameru na telefonu i poče da govori kao na kakvom nastupu. Nekoj nevidljivoj publici. Hvatajući objektivom zatečenu staricu, gotovo mehanički izgovori: „Koliko varnica, toliko sreće u ovoj kući, koliko varnica, toliko parica. Dragi moji foloveri, srećan Božić želi vam vaš Kosta“. Tek nakon završenog lajva, on škrto zagrli baku, pa joj se, umesto čestitke, požali kako je bilo naporno voziti do nje po seoskom putu neočišćenom od snega i da su u nekoliko navrata pomišljali da se vrate nazad za grad.
Zanemelu baka Cvetu, sa zaleđenim pokušajem osmeha na naboranom licu, u prolazu zagrliše unuka Iris i ćerka Mila. Nakon prvobitne zbunjenosti, starica ih obgrli toplim pogledom i ponudi slatko od dunja, dok ona pristavi svežu kafu i postavi bogatu trpezu. Za to vreme, sobom je ovladala tišina koju su, poput stranih tela, prekidali samo oštri zvuci notifikacija sa njihovih telefona.
Videvši da niko od dece nije probao njeno slatko i da im se kafa već hladi u šoljicama, baka Cveta ih pozva da se okupe oko trpeze. U momentu kada je zaustila da im poželi dobrodošlicu i izgovori reči molitve, Kosta je, kao omađijan, zatražio da se svi pomere od stola kako bi napravio što bolju sliku za Instagram. Iris je čak zamolila baku da joj se skloni iz kadra jer je upravo „uhvatila“ dobar ugao za selfi. Za to vreme, Mila je nervozno kucala poruke, potpuno odsutna. Kada su unuci završili sa snimanjem, vidno tužna starica iznese česnicu da je lomi sa svojima. Parica je bila u komadu pogače, žute kao limun, koji je pripao unuci. Kosta tada zatraži od sestre paricu. Ona mu je nezainteresovano pruži, a on ponovo uključi kameru i onoj istoj nevidljivoj publici ushićeno objavi: „Parica je u rukama vašeg Koste! Poklanjam je svim svojim vernim pratiocima“.
Skamenjena baka, koristeći poslednje atome snage, napravi pokret rukama koji je bio nemi poziv za večeru. Na taj znak, ćerka Mila posegnu za kesom koju je donela iz grada kako bi sebi napravila musli sa jogurtom, jer ona već godinama samo to večera. Znala je da stara majka u selu nema pahuljice i da sprema jaku, masnu hranu, pa se srećom na vreme setila da ponese od kuće kutiju kako na Božić ne bi ostala gladna. Unuci su, tek radi reda, uzeli po jednu jabuku sa stola, uzgred govoreći da im je već kasno za teška seoska jela.
Već posle sat vremena spremali su se za povratak, objašnjavajući kako nisu navikli da spavaju u hladnoj kući koja se greje loženjem šporeta na drva. „Mama, izvini, znaš da se razvodim i da mi je u životu potpuni haos. Znam da ćeš ti razumeti zašto nemam mira ni na Božić. Već ujutru moram da jurim advokata, jer onoj rospiji sa kojom se voda ne želim ništa da ostavim. Sve ću mu uzeti, sve! Uživaj u prazniku, javiću ti se kad budem uhvatila malo vremena“, reče užurbano Mila i, ne osvrnuvši se, ulete u auto.
Oči baka Cvete, boje starog kestena, ispuniše suze bola za decom koja večeras i jesu i nisu bila sa njom. Njihove duše je neko ukrao, pomisli starica – neki zli i pokvareni lopovi koji ne ulaze kroz prozor, već izlaze iz ekrana. Drže ih zatočene u toj hladnoj svetlosti koja im avetinjski zari lica, a hladi srca.
Dok su se niz hrapave obraze slivale prve suze, Cveta se maši kadionice i priđe ikoni Gospoda Isusa Hrista. Pred njom, glasom isprekidanim jecajima, poče da izgovara molitvu za svoju decu – za oslobađanje njihovih duša od okova kojima su se sami opasali.
Šifra „Mata Hari“
